Године узлета “ наш нови вртић
Полазак детета у вртић, је велики промена самог предшколског образовања прилагођена новим генерацијама. Свет се убразано мења, деца су другачији и одрастају у околностима које пре неку годину нисмо могли ни да замислимо, и зато је на те изазове важно да се договори у периоду најранијег детињства када се развијају способности за целоживотно учење.
Нове Основе програма предшколског васпитања и образовања препознају значај предшколског доба у развијању способноси као што су самопоуздање, отвореност радозналост, истрајност, отпорност и креативност. Симболично назване „ Године узлета“, представљају јединствен оквир за развијање разноврсних предшколских програма васпитно- образовног рада са децом, од јасленог узраста до поласка у школу. Усмерене су на добробит сваког детета и на односе, на игру и учешће. Омогућавање квалитетних прилика за учење у раном детињству утиче позитивно на даље животне перспективе сваке особе. Зато су године на предшколском узрасту јединствене, дају нам крила за цели живот, па се и програм назива „ Године узлета“.
Увођењем „ Године узлета“ афирмише се вера у капацитете деце предшколског узраста да активно учествују у свом учењу и развоју, значај игре и односа кроз заједничко учешће деце и одраслих у просторима који су инспиративни за дете и у којима оно може да истражује, да се игра, испробава и тако упознаје свет око себе. Овај нови приступ додатно афирмише професију васпитача и стручног сарадника, додатно наглашава важност парнерства са породицом и отварања вртића према локалној заједници кроз коришћење различитих ресурса и прилика за учење деце. Вредност, лепота и моћ овог програма је што не даје „ рецепте “, готова решења, већ је васпитач креатор програма, он је тај који заједно са децом и родитељима гради и развија програм, гради односе , подупире различите начине учешћа, развија средину за учењу, промишља и истражује. „ Године узлета “ узимају у обзир специфичности учења у раном детињству. Деца уче кроз игру као најприроднији начин, кроз који дете учи да промишља, стиче нова сазнања и важне животне вештине. Нова концепција промовише приступ у коме би деци требало да буде омогућено да уче на „изворним локалитетима“ проблема који истражују при чему и одрасли заједно уче са децом такође као ученици који желе више да сазнају или провере своје претпоставке. Тако се простор учења шири ван вртића, па развијање пројеката са децом укључује посете разним местима у локалној заједници и окружењу, као и много веће укључивање родитеља у учење и све оно што се дешава у вртићу.
Игра је важна, ако не и најважнија активност у том „новом“ вртићу. Као најприроднији начин учења, у „Годинама узлета“ је враћена на заслужено место које јој припада, као форма истраживања и начина на који дете стваралачки приступа свету.
У претходној пракси слободна игра је била у потпуности препуштена деци, и често су је одрасли третирали као активност од „другоразредног значаја“. У таквим околностима, оно што је било важно родитељима препознавали смо кроз питања која су најчешће упућивали деци и васпитачима: ‘Шта сте данас радили? Шта сте данас учили?’ Било је на неки начин ‘јасно’ да постоје ситуације у којима се нешто ‘озбиљно ради’ – ситуације учења, заправо подучавања и ситуације када се „само игра“.
Ако се мало преиспитамо, ми одрасли можемо да закључимо да смо све најважније ствари у животу научили кроз ситуације које су биле смислене и тада животно важне. Ако пођемо од тога да је најважнији циљ у односу на дете подршка добробити детета, а то значи, поред осталог, да дете буде задовољно и срећно, онда јасно можемо препознати да је вртић место где се развијају диспозиције за целоживотно учење као што су: самосталност, самоконтрола, самоприхватање, све што је у ствари потребно за живот. Олако се доносе закључци да дете може да ради само оно што жели и воли, то никако није истина. Суштина је да дете има могућност да се бави оним што има смисла за њега, за шта је заинтересовано, а деца су заинтересована за све оно што се око њих дешава, за оно што ангажује сва њихова чула и цело биће. Важно је да деци омогућимо, да кроз процес истраживања могу да пролазе начин који им је близак и да се изражавају на различите начине: цртеж, говор, покрет, музика… Такође да кроз различите интеракције и заједничко учешће са другом децом и одраслима виде какав је њихов допринос током рада.
Забринутост за то да на овај начин не доприносе учењу детета никако није на месту. Говорећи о учењу, никако не мисли само на развијање и усвајање појмова и садржаја, него на учење у ширем смислу. Кроз односе са вршњацима и одраслима деца уче да деле, да се договарају, да сачекају свој ред, да граде пријатељство, да проширују искуства и сазнања о својој и другим културама, да деле са другима оно што су научили, као и што уче о себи и својим могућностима: да спознају своје снаге, да се питају, да праве избор, да истражују различите идентитете, да освесте своје учење.
Партнерство вртића и родитеља за спровођење ових промена је кључно за добробит детета. Родитељи као битан квалитет оваквог партнерства, важно је да осете осећање добродошлице и атмосферу припадања, која мења њихово виђење вртића као места у које уђу, оставе дете, размене актуелне информације са васпитачем и изађу, ка виђењу вртића као места аутентичног заједничког живљења.
